Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Ne vo­lim ni­ka­kvu vr­stu ko­pi­je, pa čak ni onu što je ne­ka­da ne­iz­bje­žna i oba­ve­zna -u fo­to­ko­pir­ni­ci. Ori­gi­nal je uvi­jek, ka­kav god bio, bo­lji, vje­ro­do­stoj­ni­ji i kon­kret­ni­ji. Svr­ha ži­vo­ta je sa­mo­ra­zvoj. Iz­ra­zi­ti sa­vr­še­no svo­ju po­seb­nost tre­ba­lo bi da bu­de ži­vot­ni iza­zov i za­da­tak sva­ko­ga od nas. Tre­ba­lo bi, ali da li je ta­ko? Ili još ja­sni­je - da li je u da­na­šnjem vre­me­nu to ta­ko? Mo­žda je za ne­ko­ga ovo di­sku­ta­bil­no pi­ta­nje, ali ja jed­no­stav­no ne­mam di­le­mu. I iz­ri­či­to ka­žem- ni­je.
Ni­je, jer ni­ka­da kao da­nas se ne te­ži ka in­di­vi­du­al­no­sti i ori­gi­nal­no­sti u ra­znim obla­sti­ma ži­vo­ta, a ni­ka­da ma­nje ona ni­je pri­sut­na i za­stu­plje­na.
Bi­ti ori­gi­na­lan ne zna­či bi­ti dru­ga­či­ji za­to što je to mo­der­no, već bi­ti ori­gi­na­lan zna­či svo­ju jed­no­stav­nost usmje­ri­ti ka kva­li­tet­noj su­šti­ni svog bi­ća i upra­vo nje­nom pri­rod­nom, mi­sa­o­nom sna­gom i ener­gi­jom pod­sta­ći, ople­me­ni­ti i uči­ni­ti uspje­šni­jim i bo­ga­ti­jim i se­be i dru­ge. Upra­vo ta že­lja i hti­je­nje za ne­čim dru­ga­či­jim i ra­zno­vr­sni­jim su­prot­sta­vlja se pla­gi­ra­nju, ko­pi­ra­nju, opo­na­ša­nju, bi­lo u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, bi­lo u umjet­nič­kim, isto­rij­skim, fi­lo­zof­skim ili u ne­kim dru­gim sfe­ra­ma dru­štva. Bi­ti ori­gi­na­lan pod­ra­zu­mi­je­va još jed­no ve­o­ma va­žno obi­ljež­je, a to je spo­sob­nost stva­ra­nja ne­čeg no­vog uop­šte. Upra­vo u ovoj ka­rak­te­ri­sti­ci vi­dim onaj jaz iz­me­đu ori­gi­nal­no­sti i mli­ta­ve i po­vr­šne po­tre­be da joj se bu­de sa­mo ko­pi­ja.
Ori­gi­nal­nost je, da­kle, sa­mo­svje­sna i sa­mo­svoj­na u svo­joj du­bo­koj i kva­li­tet­noj jed­no­stav­no­sti, dok je sva­ko nje­no kom­pli­ko­va­nje za­pra­vo sa­mo od­raz bez­i­dej­no­sti i po­vr­šno­sti.
Da­na­šnja uni­for­mi­sa­nost, i u du­hov­nom i u fi­zič­kom smi­slu, lju­ta je pre­pre­ka sve­mu ono­me če­mu ori­gi­nal­nost te­ži i či­me se po­no­si. Pa­ra­doks je, me­đu­tim, i ov­dje pri­su­tan, jer upra­vo oni ko­ji su dio klo­ni­ra­nog dru­štva, ži­ve u ubje­đe­nju da su baš oni ti ko­ji ga či­ne ori­gi­nal­ni­jim i dru­ga­či­jim. Pro­dri­je­ti u smi­sao i su­šti­nu ne mo­že se ni­ka­ko ako se ne za­gre­be is­pod po­vr­ši­ne. Ko­lo­te­či­na je pot­pu­no di­ja­me­tral­na pu­ta­nja od ra­zno­vr­snih i za­ni­mlji­vih sta­za ljud­ske svi­je­sti.
Kao još jed­nog ne­do­ra­slog, ali vr­lo pri­sut­nog ne­pri­ja­te­lja ori­gi­nal­nom svi­je­tu, vi­dim be­so­muč­no do­sad­no for­si­ra­nje ori­gi­nal­no­sti. Za­pra­vo, sma­tram da je baš ta očaj­nič­ka po­tre­ba da se bu­de ono što se ni­kad ne mo­že bi­ti, naj­ve­ća bolj­ka da­na­šnje neo­ri­gi­nal­no­sti.
Šta su ra­zni ,,pje­sni­ci'' neo­ri­gi­nal­no­sti htje­li re­ći, pi­ta­nje je ko­je se mo­že sva­ko­dnev­no po­sta­vlja­ti.
For­si­ra­ti ori­gi­nal­nost ko­je za­pra­vo ne­ma pum­pa­ju­ći je, a ne­ma­ti ,,pum­pu'' isto je kao sta­vi­ti dam­ski še­šir na pr­lja­vu ko­su.
For­si­ra­ti ori­gi­nal­nost, sku­plja­ju­ći go­mi­lu sva­če­ga i pra­vi­ti od to­ga ,,ne­što po­seb­no'' isto­vre­me­no je i tu­žna i smi­je­šna stra­na onih što im je neo­ri­gi­nal­nost sve či­me se mo­gu po­hva­li­ti.
U mo­ru pri­mje­ra iz­dvo­ji­ću je­dan. Na­i­me, ne­dav­no sam po­sje­ti­la jed­nu iz­lo­žbu, gdje su bi­li za­stu­plje­ni ra­do­vi dva­de­set jed­nog umjet­ni­ka iz ra­znih sfe­ra umjet­no­sti. Ovaj ,,moj slu­čaj'', na­zva­la bih ga još i iz­gu­blje­nim, ne znam u ko­ju umjet­nost se svr­sta­va, s ob­zi­rom na to da je na jed­nom ma­lom po­sto­lju od sta­kla po­sta­vio par­čen­ce cr­ve­ne vu­ni­ce. Šta je ,,ori­gi­nal­ni pje­snik'' htio da ,,is­ple­te'', ne­mam poj­ma, ali znam da bi mu onaj džem­per iz Si­ro­goj­na i te ka­ko za­mje­rio.
Za­to, dra­gi mo­ji, bu­di­te jed­no­stav­ni u svo­joj pri­rod­no­sti. Sva­ki čo­vjek je ori­gi­na­lan ako ži­vi u skla­du sa so­bom i svo­jim bo­ga­tim za­ko­ni­ma du­še. Bu­di­te za­do­volj­ni ka­da to pre­po­zna­te. I bez for­si­ra­nja, mo­lim. Na­rav­no, da ne­ću ni ja. Ni ja, ni moj bič. Jer for­si­ra­nje ori­gi­nal­no­sti je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)


For­si­ra­ti ori­gi­nal­nost ko­je za­pra­vo ne­ma pum­pa­ju­ći je, a ne­ma­ti ,,pum­pu’’ isto je kao sta­vi­ti dam­ski še­šir na pr­lja­vu ko­su


Sva­ki čo­vjek je ori­gi­na­lan ako ži­vi u skla­du sa so­bom i svo­jim bo­ga­tim za­ko­ni­ma du­še